ГДЕ ИЗЛАЗЕ ВАМПИРИ...

ГДЕ ИЗЛАЗЕ ВАМПИРИ...
На данашњи дан, пре 50 година јавност сазнала за археолошку сензацију; Пре него што ће постати планетарна вест, “Новости” дале велики значај открићу. ОНО што је нађено у Лепенском виру не само да далеко превазилази све оно што је у археолошком погледу пронађено у Југославији за ових 20 година, већ то иде у ред највећих европских и светских открића. На данашњи дан, пре пола века, ово је обзнанио легендарни директор Народног музеја Лазар Трифуновић, откривајући први пут резултате истраживања на градилишту хидроелектране на Дунаву, који ће потом као сензација одјекнути не само у домаћој јавности, већ и у научним круговима широм планете. О проналажењу насеља подигнутог 6.000 година пре нове ере, које “превазилази до сада најпознатије археолошке споменике људске цивилизације из тог периода”, већ сутрадан известиле су “Вечерње новости” у тексту “Ђердап мења историју света”. / ЛеЗ 0012464 М. Краљ | 16. август 2017. 12:45 |

субота, 22. јул 2017.

КАПЛАРСКО КОЛО / Александар Лукић



Александар и Мирослав Лукић (јул 2017, сеоска кућа Лукића у Мишљенмовцу, снимак Бранке Веддер)


КАПЛАРСКО КОЛО


Раскречене жабе затекох у маслинасто 
кожним шињелима маскиране - сијају 
као углачане панталоне на војничком туру;
ти неформални шестари са држаља црних 
грана поврх воде, пред сумрак крекећу - 
оду за одом у моју част, моји једини навијачи 
од малена, током лета, пумпају балончиће 
крај образа, па испуштају ваздух. Само тако.

Помешани тонови трубе и саксофона истовремено:
капларско коло – музицира пук. Тачно у такт.

На тренутак балончићи, стиче се утисак,
личе на зреле беле дудињке кад пробијају из лишћа,
са ситним тачкицама младежа по себи.

Оних дана, кад риба није гризла,
слушао сам ту посвећену арију, напољу,
јер, узалуд излазисмо на реку: а песма се није дала.
На неки начин, да није који вилин коњиц слетео 
плав као мастило, на пропутовању поред нас, 
на врх удила, успавали би смо се од досаде. Јадан свет.

Свет затечен спуштених гаћа. 
У недобу, надобудан, то сам већ рекао.

Жабе увек гризу црну муву
натакнуту на удицу. Врстан мамац 
за водоземца. Али, такав лов не упражњавам.

Држим до жабљег певања.
На неки начин делим ту судбину.

Но, деси се: доконих попова одвајкада има,
да искорењују весела земна створења. Тако, 
жабац скочи кроз ваздух да улови муву, а оно, 
олимпијски атлета, нађе се на постољу упецан. 
Овенчан одличјем одвећ бедним – виси обешен.

Ево у овом посве обредном часу, за поезију, 
жабљи пример гони ме да мислим на дечаке
што су по снежном сеоском путу некад
купили у лимену кофу коњску балегу.

Ко је имао срећу од дечака да иде за штајерцима 
у рану зору, могао је скупити из цуга пуну кофу: 
златне јечмене ваљушке. Слушајући коње како фркћу.
Пушила се балега у дечјим рукама.
Пушила неко време из кофе до куће.

Очеви користе нељудску силу снаге, ко њихови очеви,
кад гоне на јутарњу робију: скупљања коњских ваљушака.

Брежуљци златних остава балеге на путу,
чекаше мене будућег песника, као путокази за живот,
обележивши ме на тај начин у мојој генерацији. 

Један стари жабац са површине воде, стара кука – 
као споменик св. Саве због угледа свеца 
у бронзи ливен, гледа ме деценијама право у очи.

У тамном виру једва успевам да уочим свој одраз:
камо је нестао живот, пођох ли путем за њим?

Нема коментара:

Постави коментар

COMPLETARIUM

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"