Александар и Мирослав Лукић (јул 2017, сеоска кућа Лукића у Мишљенмовцу, снимак Бранке Веддер) |
КАПЛАРСКО КОЛО
Раскречене жабе затекох у маслинасто
кожним шињелима маскиране - сијају
као углачане панталоне на војничком туру;
ти неформални шестари са држаља црних
грана поврх воде, пред сумрак крекећу -
оду за одом у моју част, моји једини навијачи
од малена, током лета, пумпају балончиће
крај образа, па испуштају ваздух. Само тако.
Помешани тонови трубе и саксофона истовремено:
капларско коло – музицира пук. Тачно у такт.
На тренутак балончићи, стиче се утисак,
личе на зреле беле дудињке кад пробијају из лишћа,
са ситним тачкицама младежа по себи.
Оних дана, кад риба није гризла,
слушао сам ту посвећену арију, напољу,
јер, узалуд излазисмо на реку: а песма се није дала.
На неки начин, да није који вилин коњиц слетео
плав као мастило, на пропутовању поред нас,
на врх удила, успавали би смо се од досаде. Јадан свет.
Свет затечен спуштених гаћа.
У недобу, надобудан, то сам већ рекао.
Жабе увек гризу црну муву
натакнуту на удицу. Врстан мамац
за водоземца. Али, такав лов не упражњавам.
Држим до жабљег певања.
На неки начин делим ту судбину.
Но, деси се: доконих попова одвајкада има,
да искорењују весела земна створења. Тако,
жабац скочи кроз ваздух да улови муву, а оно,
олимпијски атлета, нађе се на постољу упецан.
Овенчан одличјем одвећ бедним – виси обешен.
Ево у овом посве обредном часу, за поезију,
жабљи пример гони ме да мислим на дечаке
што су по снежном сеоском путу некад
купили у лимену кофу коњску балегу.
Ко је имао срећу од дечака да иде за штајерцима
у рану зору, могао је скупити из цуга пуну кофу:
златне јечмене ваљушке. Слушајући коње како фркћу.
Пушила се балега у дечјим рукама.
Пушила неко време из кофе до куће.
Очеви користе нељудску силу снаге, ко њихови очеви,
кад гоне на јутарњу робију: скупљања коњских ваљушака.
Брежуљци златних остава балеге на путу,
чекаше мене будућег песника, као путокази за живот,
обележивши ме на тај начин у мојој генерацији.
Један стари жабац са површине воде, стара кука –
као споменик св. Саве због угледа свеца
у бронзи ливен, гледа ме деценијама право у очи.
У тамном виру једва успевам да уочим свој одраз:
камо је нестао живот, пођох ли путем за њим?
Нема коментара:
Постави коментар